Nekada su to bili Barselona i Mančester Junajted, ili Real Madrid i Bajern Minhen, da ne nabrajam i sve ostale velike evropske duele, ali, jedan od najvećih modernih rivalstava u Evropi definitivno jeste – Mančester Siti – Real Madrid.
Ko je gledao revanš na Etihadu, mogao je da vidi sve najbolje i najgore, pa ujedno i najlepše i najružnije što fudbal može da ti pruži. Možda ga baš zato i neobjašnjivo volimo.
Prvo, da krenem redom – Pep Gvardiola je podigao nivo fudbala na najviši mogući. I onaj ko ne vidi da je to nešto najbolje što ova igra može da pruži, teško mu je objasniti i nastavak ovog teksta.
Kada bi mogao da poništiš u svojoj glavi da je to Pep koga ne voliš i da je to Mančester Siti koga možda ne voliš još više, i da gledaš kako jedan tim igra onako kako su „građani“ sinoć, onda ne možeš da ne kažeš koliko su dominantni, tehnički savršeni i koliko u svakom trenutku znaju na koji način da izvrše presing, da napadnu, da dodaju, koliko su ta dodavanja osmišljena i precizna. I koliko je jedan Real Madrid bio nemoćan, a na kraju ipak – pokazao svoju najveću moć – da ume da pobedi i kada pati.
U prevodu – nijedan tim na svetu ne igra dominantan fudbal kao Siti. Ipak, nijedan tim na svetu ne ume da se takmiči i nadmeće sa takvima kao – Real Madrid.
I ako je ono što je Siti prikazao nešto najbolje što fudbal može da pruži u napadačkom, onda je Real pokazao nešto najbolje što može u defanzivnom smislu. Braniti se na onaj način 120 minuta, bez ostavljanja centimetra prostora i to takvom napadačkom arsenalu, doslovno je taktički dokotrska odbrambena disertacija Karla Anćelotija.
Italijan je došao na isti stadion na kom je pre tačno godinu dana u istoj ovoj rundi primio četiri komada i ispraćen u Madrid doslovno išamaran od strane Pepa Gvardiole. Naučio je lekciju, pogledao sve svoje greške, namestio ekipu, prepustio posed lopte, pokušavao na momente da je zadrži da bi njegov tim zadržao dah do kraja, i najvažnije – umeo je i prihvatio je da pati. Ali da pobedi. I to je nešto najteže u modernom fudbalu. Nešto što 24 sata ranije ni 10 minuta nije mogla Barselona sa igračem manje i pozitivnim rezultatom koji ju je vodio u polufinale Lige šampiona.
Federiko Valverde je poentirao posle utakmice jednom rečenicom.
– Oni igraju najbolji fudbal i bolji su od nas. Ali, mi smo Real Madrid.
Pep Gvardiola je dostojno prihvatio poraz, rekavši da sreća u fudbalu ne postoji.
– Jednom mi je Johan Krojf rekao da u fudbalu ništa nije slučajno i da sreća ne postoji i ne mogu da se ne složim sa tim. Igrali smo, stvorili smo veliki broj šansi, takmičili smo se sa najboljima i pokazali da možemo sa njima. Zapravo je i najlepše moguće izgubiti na ovaj način. Uradili smo sve što smo mogli. Da igramo bilo koji drugi sport i da smo bili ovoliko bolji na terenu, pobedili bismo, ali ovo je ipak fudbal.
I eto, šta tu može da se doda? Bernardo Silva je izveo najgori penal u istoriji, toliko sebi nesvojstveno. Andrij Lunin se pretvorio u Điđija Bufona iz najboljih dana od kako je Kurtoa povređen i od trećeg golmana Reala postao je broj jedan. Bio je heroj utakmice i pre tih penala.
Siti je napadao i napadao, i kružio, čekao kao ajkula oko plena, ali je Real Madrid znao – kako vreme bude odmicalo, biće umorniji, ne mogu oni toliko da se dodaju i trče, koliko mi možemo da trčimo i borimo se bez lopte. Mi smo se za to i spremali i to smo i želeli.
Kada su De Brujne i Haland tražili izmene, što je Pep Gvardiola kasnije i priznao, bilo je jasno da od Sitija nema ništa. Žeremi Doku je najograničeniji najbrži igrač na svetu, a kada nije imao Halanda kome bi potencijalno bacao boce na drugu stativu, i on je bio potpuno beskoristan. U produžecima se igra Sitija raspala, jer iako je Haland bio nevidljiv, odvlačio je misli štoperima, unosio im je dovoljno nemir svojim kretanjima znajući da ta neka visoka lopta ipak može da se desi. Kada su ušli Alvarez i Kovačić, bilo je jasno da neće biti ni tog razbijanja linija koje ume samo De Brujne, niti da će iko tražiti Alvareza u šesnaestercu. Produžeci su prošli kao da nisu ni igrani. A onda je na scenu stupilo to nešto neobjašnjivo kada Real Madrid igra u Ligi šampiona.
Modrić je promašio penal, nakon što je Alvarez pogodio i Siti je imao šansu da povede 2:0 u penal seriji. Umesto toga, bilo je 1:3 posle naredna dva šuta. I tu je bio kraj.
Mančester siti je najbolja ekipa koja igra fudbal u modernom fudbalu. Real Madrid ju je pobedio dva puta u tri godine. I naravno da će opet osvojiti Ligu šampiona. Nažalost, to je Real Madrid.
