“Kada sam se udavala jedini uslov je bio da ne živimo sa roditeljima mog muža, tačnije ni blizu njegove mame, moje svekrve. Rekao mi je “Ljubavi ako treba idemo u Ameriku…”
Moja mama je mnogo propatila i svašta doživjela od moje babe, tj njene svekrve tako da nisam željela da proživim maminu sudbinu. Međutim… nakon što smo se vjenčali moj muž mi je rekao da se pritrpim par sedmica… zbog komšiluka… a da ćemo nakon tih par sedmica da pronađemo neki stančić za sebe i da se odselimo.
Dani su prolazili a moj muž nije pokazivao interesovanje da tražimo stan za sebe. Kada bih ga pitala, pronalazio je neke izgovore i tako već evo 3 mjeseca živimo sa njegovim roditeljima.
Užasno me to počelo nervirati i danas dok je moj muž bio na poslu ja sam spakovala svoje stvari i vratila se mojima. Ostavila sam mu poruku i napisala mu gdje me može naći.
Ostavila sam mu dvije opcije da dođe pa da malo živimo sa mojim roditeljima, jer kuća mojih roditelja nije ništa manja od kuće njegovih roditelja ili… kada pronađe stan za nas dvoje da me pozove i vrlo rado ću da dođem da nastavimo naš zajednički život.
Još uvijek niti je dolazio niti me zvao i iskreno malo sam se i zabrinula. Mislila sam da će odmah kada dođe kući da dođe po mene, ovako… nadam se da traži stan za nas dvoje …”
Izvor:Ispovesti.com
